Прошлог четвртка сам се вратио својим дужностима након те неопходне паузе коју сам поменуо. Почео сам припремом обуке за тим, нешто што је сада део моје нове улоге координатора за организациони развој и културу у грађевинској компанији где такође пружам услуге односа са јавношћу. Током разговора са оснивачима, преиспитали смо вредности које дефинишу компанију. И без оклевања, нас троје смо се сложили око оне која је постала наш водећи принцип: интегритет. Радити оно што је исправно, а не оно што је политички коректно.
И управо о томе желим данас да говорим. Јер је лако указати на оно што није у реду када се то дешава далеко од наше сфере утицаја. Удобно је бити негодован из даљине. Али шта се дешава када нам живот пружи прилику да пречицом пређемо пут за већу корист, а нико нас не гледа?
Шта радимо када нема аплауза, нема сведока, нема непосредних последица изван наше сопствене савести? Да ли стојимо иза онога што је исправно или падамо у удобан загрљај онога што је погрешно, онога што намигује и оправдава се са „па, нико то неће видети“?
Политичка коректност се често маскира као нормалност. Ослања се на фразе попут „сви то раде“ или „није то толико озбиљно“. Говоримо о „белим лажима“ као да лажи имају боје, о „дозволама“ које су, у својој суштини, уступци просечности. Али увек постоје узори – људи, компаније, културе – који бирају да раде праву ствар чак и када је то тешко.
Грађевински сектор је савршено окружење за истраживање ове дилеме. Они од нас који раде на нацртима, рендеровању, надзору, продаји или маркетингу то добро знају: изградња пројекта са изврсношћу је готово херкуловски задатак. Испорука пројекта на време, са обећаним квалитетом и одржавање високог стандарда у свакој фази је далеко изазовнија него што просечан клијент схвата.
Лично сам био сведок ових процеса из различитих перспектива. И истина је јасна: чак и ако желимо да ствари урадимо како треба, није све увек под нашом контролом. Ми нисмо ти који постављају сваки блок, сипају бетон, поравнавају зидове или проверавају сваки центиметар електричних инсталација. Понекад, чак и уз стални надзор, настану ситуације у којима детаљи не иду по плану. И тада морамо да прогутамо свој понос.
Али ту почиње интегритет. У одлуци да се не оправдавају пречице или да се не прихвата просечност као да је то неизбежан део процеса. Ради се о подсећању запослених, од тренутка када стигну, да се ствари или раде како треба или се уопште не раде.
Јер се у грађевинарству интегритет манифестује у конкретним поступцима: то је радник који пажљиво рукује комадом увезеног материјала јер зна да ако се поломи више него што се очекује, неће бити довољно залиха за замену. То је водоинсталатер који одлучује да не „поправи“ цурење импровизованим подешавањем јер би то угрозило цео систем. То је електричар који избегава да остави разводну кутију неравном како не би утицао на коначни изглед зграде. То је молер који не разређује превише боју да би је „растегнуо“. То је надзорник који не попушта под озлоглашеним „остаје тако, шефе, не види се“.
Ови мали чинови, акумулирани, дефинишу културу и репутацију грађевинске компаније.
Јер, на крају крајева, интегритет није изјава о принципима која виси на зиду рецепције. То је оно што радимо када нас нико не гледа. То је материјал који се не оштећује зато што је неко одлучио да се побрине за њега. То је цурење које се правилно поправља чак и ако је потребно дуже. То је тај стандард о коме се не може преговарати, чак и када је пречица ту, намигује.
У временима када пречица има у изобиљу, избор интегритета не само да прави разлику: он гради поверење, репутацију и дела која нам могу погледати у очи.
