Вратите се у башту. Стаза од коралног дрвећа је још увек ту, водећи посетиоца и, у случају да се врати, помажући му да пронађе пут.
САНТО ДОМИНГО.– Структура шкрипи, зидови шапућу, а душа овог народног уточишта куца интензивним спокојем. Кућа Конуко дише, једноставно и строго, као да је од 1954. знала да није створена за луксуз, већ за историју.
Смештен у провинцији која је добила име по сестрама Мирабал, остаје попут дрвета са дубоким кореном. Данас је то музеј који чува оригиналне детаље, с том разликом што сада открива оно што је некада била тајна.
Кад би Патрија, Минерва, Марија Тереза и Деде Мирабал могле да виде колико је лепа башта Хаимеа Давида, повремено би је посећивале, мада се никад не зна. Кућа вибрира, сећања враћају њихове гласове и одјек, кораке који су обележавали ритам њихових дана.
Да су видели ову сцену, сигурно би били запањени. Патрија би посматрала стабла нара и рекла: „Још увек рађају плодове.“ Минерва би одговорила са осмехом: „Увек су рано сазревала. Никада нису чекала право доба.“ Марија Тереза би погледала према тераси: „Седели смо овде и планирали немогуће.“
Кућа, направљена од дрвета са темељем од блокова, изграђена је у руралном, функционалном и интимном стилу. Ниски плафони, унакрсна вентилација: дизајн обликован топлином породичног живота и идејама које је смештен у себи.
Светло наглашава облине намештаја, и чини се као да се ништа није променило, као да би отварање прозора било довољно да се Патрија појави и каже: „Ваздух још увек мирише на нас“, фразу коју би Минерва завршила: „И на све што смо овде изградили.“ Марија Тереза би одговорила: „О чему и даље сањамо.“.
Све је ту, чак и они: енергија, покретачка снага, уверење да је интегритет вредео жртве. Или чак три.
Географија тих дана: хаљине за прославе и опроштаје, фотографије које не старе, писаћа машина где су се ковали идеје, писма и одлуке; подвучене књиге које су обликовале мисао. Свака соба је замрзнута сцена. Сваки кутак има причу. Сваки предмет је недовршено поглавље.
Башта, коју је пројектовао Родолфо Поу, је срце куће. Маузолеј у коме почивају три сестре и Маноло Таварез, са фонтаном која сваког 25. новембра виче гласније од било ког говора или памфлета: „Живот и достојанство се настављају.“
Као да кућа радосно слуша њихов смех, њихове бестежинске кораке. Нема трагедије, нема туге, само трајност.
Патрија, са спокојем оне која је познавала страх, а ипак изабрала нежност, рекла би: Овде смо се молили и сањали. Минерва би погледала према галерији: Слобода увек почиње шапатом. Иза тих врата смо сакрили много ствари, а на том столу сам написала још много других.
Марија Тереза би се окренула и са осмехом рекла: а ја сам писала у свом дневнику испод тог прозора. Деде, која нема сећања на то време, увек ће бити његов чувар. Рекла би, затварајући очи и удишући мирис баште коју њен син тако брижљиво обрађује: докгод ова кућа стоји, стојићеш и ти.
Ова кућа није музеј: она је тело, олтар где клија сећање. Она је морални светионик, живо место где читаве генерације уче да правда, једнакост и достојанство увек побеђују.
Патрија би се срећно осмехнула и рекла: бићемо овде све док постоји девојка која пита.
То није само сећање. Башта, кућа и живот који су отелотвориле сестре Мирабал остају нетакнути и тамо цветају.
Још смо живи, рекла би Минерва, не као мученици, већ као семе.
